Dragi moji čitaoci!

Ovo je drugi izveštaj iz Kine koja me svakoga dana sve više zapanjuje i prijatno iznenađuje. Verujte da se satovi mogu nameštati po njihovim vozovima! Interesantno je da Nemci tvrde da imaju tako gustu železničku mrežu da vozovi moraju da kasne, jer ne postoji način da se oni usklade, dok Kinezi, koji imaju mnogo gušću i veću mrežu, uspevaju da usklade ne samo sve putničke već i teretne vozove, tako da sve funkcioniše perfektno.

Juče sam posetio budističke Longmen pećine na obali reke Yi i bio iznenađen koliko se sve to promenilo u odnosu na moju poslednju posetu 2003. godine.

Sam grad Luoyang koji je nekada bio veličine Novog Sada sad je prerastao u „gradić“ od preko 10 miliona stanovnika (toliko ih je imao po popisu iz 2010. godine).

Kada smo došli u Luoyang niko nije govorio ni jednu reč engleskog jezika, a onda smo imali ludu sreću jer je u hotel došao čovek koji odlično govori engleski, već je radio i u Americi i Nemačkoj i ispostavilo se da je on jedan od glavnih menadžera hotela! Kad smo ga pitali za vegetarijanski restoran, ponudio se da nas lično odvede do jednog u susedstvu. Tamo smo dobili bedni bife, ali je sve bilo biljnog porekla.

Danas smo otišli do manastira Šaolin i bio sam još više iznenađen onim što sam video. Sve je rekonstruisano i izgleda kao što je nekad bilo, jer je kineska vlast donela odluku da započne rekonstrukciju 1996. godine. Prvo smo posetili mesta na kojima su vežbali mladići iz akademije za borilačke veštine, a zatim smo krenuli u obilazak hramova. Prepoznao sam mesto na kome je Huike čekao da se Bodidarma smiluje i primi ga za učenika. Po legendi je Huike molio Bodidarmu, a on ga je definitivno odbio rekavši mu da je glup i nedostojan čak i toga da razgovara sa njim i da će ga primiti za učenika tek kad sneg koji je pao pocrveni. Huike je celu prethodnu noć prestojao pred prostorijama Bodidarme i bio je zavejan snegom do kolena,  a kad je čuo Bodidarmin odgovor izvadio je nož i odsekao svoju ruku, poprskao sneg krvlju i viknuo: „Evo sada je sneg pocrveneo, molim te primi me za tvog učenika!“. Huike je kasnije postao drugi majstor u istoriji zena, dok se Bodidarma smatra prvim majstorom i osnivačem svih škola zena.

Zatim smo krenuli na brdo i ne sluteći da će nam put biti više nego naporan. Kad se pogleda mesto na kome se nalazi spomenik podignut Bodidarmi ono izgleda kao da se dodiruje sa nebom i čini se da je nemoguće otići tamo u toku jednog dana. Penjali smo se i penjali i stenjali i huktali, ali smo nastavljali dalje. Stigavši do pećine u kojoj je Bodidarma meditirao, pročitali smo na jednoj od tabli da je presedeo u njoj devet godina gledajući u zid na kome je nacrtao tačku. Od njegovog pogleda se taj zid osvetlio jer je pogled reflektovao spoljašnju svetlost i tako je osvetljeni zid projektovao senku na zid iza njegovih leđa i taj zid je potamneo! Tu smo zatekli neke Kineskinje koje su se molile i recitovale sutre, a zatim su nastavile mirno da meditiraju raširenih ruku. Sve smo to napustili i krenuli naviše ka Bodidarminom spomeniku na jednom od pet vrhova planine na kojoj je Bodidarma živeo svojih prvih devet godina u Kini pošto je stigao iz Indije. Taj put je bio znatno nezgodniji od onoga do pećine jer su stepenice visoke i uske tako da samo pola stopala staje na njih a pri tome su tako uglačane da svaka obuća klizi. Do gore smo stigli u jednom cugu, ali smo se vraćali vrlo oprezno i čak sam se dva puta okliznuo, srećom, zadržao sam se bez padanja, inače ovo ne biste čitali.

Kad smo stigli dole pošli smo ka još jednom manastiru u planini naivno verujući da je udaljenost od 5 km nešto što se može lako savladati. Tek kad smo krenuli shvatili smo posle prvih pređenih 1,5 km da se pred nama nalazi beskrajan niz stepenica i da one predstavljaju deo te udaljenosti. Kad smo prebrojali 1400 stepenica i shvatili da nismo prešli ni jedan kilometar znali smo da su nam šanse da stignemo na vreme nikakve i vratili smo se neobavljena posla. Pre nego što smo došli do taksiste koji nas je čekao svratili smo u jedan zen restoran gde smo navrat-nanos pojeli supu i ostale đakonije jer nam je rečeno da se može poručiti samo kompletan meni a ne pojedinačna jela. Posle toga smo se vratili u taksi i putovali do hotela nešto više od sat ipo vremena. Sada koristim priliku da vas obradujem ovim zapisom.

Za one koji govore engleski još nekoliko „koana iz Kine“ koje treba da prevedete sa slika a da vam se ni brk ne nasmeši!

I na krau ovo je moj Coffee break u Šaolinskom manastiru!