Milenko Vlajkov

Individualna psihoterapija je postupak koji se primenjuje u tretmanu psihičkih poremećaja sa ciljem da se pacijent/klijent osposobi da sam rešava svoje probleme. Postoje dva principijelna pristupa u individualnoj psihoterapiji, jedan je eklektički pristup koji se sastoji u tome da terapeut primenjuje sve ono to mu je poznato da bi pacijentu trenutno pomogao i olakšao mu patnju. Drugi pristup je teorijski zasnovan i sastoji se u tome da se sa stanovišta one teorije koju zastupa terapeut objasni pacijentova patnja i tako se prevazilazi problem zbog koga se pacijent obratio terapeutu. U ovom poslednjem slučaju, terapeut koristi specifičnu teoriju kojom objašnjava psihičke poremećaje i primenjuje terapijski postupak izveden iz teorije. Postoji veliki broj teorija koje pokušavaju da objasne nastanak i tretman psihičkih poremećaja. Mi primenjujemo onu teoriju za koju se eksperimentalno pokazalo da pacijentu može da pomogne temeljno i brzo. Opredelili smo se za KOGNITIVNI PRISTUP jer je u osnovi tog pristupa činjenica da blokirajuća i nezdrava osećanja proizilaze iz pogrešnog mišljenja pacijenta. Veština terapeuta se sastoji u tome da zajedno sa pacijentom otkrije trenutne disfunkcionalne obrasce mišljenja i da nauči pacijenta kako da ih zameni ispravnim obrascima mišljenja. Cilj individualne terapije je da pacijent razvije „emocionalne mišiće“ i da se osposobi da podnosi nelagodnosti koje su nužne u životu ako ne može da ih izbegne. Moto KOGNITIVNOG PRISTUPA je da nisu stvari po sebi uzrok ljudske patnje već način na koji se o tim stvarima misli.

Kada pacijent dođe kod nas a nije spreman da prihvati terapijski dogovor koji definišemo, objašnjavamo mu kako da pronađe kompetentnog terapeuta koji bi mogao da mu pomogne. Na ovom mestu želeo bih da istaknem iz čega se sastoji terapijski dogovor između mene i mojih pacijenata:

1. Pošto nisam speman da prihvatim neuspeh u terapiji koji ne zavisi od mene, obavezujem pacijenta na saradnički odnos. U tom odnosu su precizno definisane uloge terapeuta i pacijenta. Pacijent je odgovoran za sopstvene probleme, a terapeut za njihovo rešavanje. Ako se udruže, onda će terapija biti uspešno okončana.
2. Terapijski postupak se ne sastoji samo iz terapijskih seansi, već i iz domaćih zadataka. Ako pacijent nije spreman da radi domaće zadatke, onda ne počinjem terapiju jer znam da su domaći zadaci nužan uslov uspeha u terapiji.
3. Svaka terapijska seansa se snima i tonski zapis stavlja na raspolaganje pacijentu. Jedan od domaćih zadataka je da pacijent nauči ono što je na tonskom zapisu da bi se pripremio za sledeću seansu. Osnovna premisa KOGNITIVNOG PRISTUPA je da pacijent može da pomogne samom sebi sopstvenom delatnošću a ne pasivnom izglaganju terapijskoj seansi.
4. Jedan od nužnih uslova je da pacijent pokaže izvestan nivo lične inicijative u prevazilaženju sopstvenih emocionalnih i praktičnih problema jer će samo tako doživeti uspeh što će ga motivisati za dalju terapijsku saradnju.

Ako primetim da se pacijenti ne pridržavaju nekog od navedenih uslova, onda je to razlog da pacijenta isključim i uputim nekom drugom terapeutu sa kojim će proćaskati i dobiti emocionalnu podršku ili odležati na kauču pričajući o svojim ranim sećanjima iz prošlosti i zatim otići zadovoljan kući što je prestala mora u terapijskoj ordinaciji. Većina terapeuta drugih škola podstiče prividni terapijski uspeh tako što pitaju pacijenta na kraju terapijske seanse kako se oseća. Odgovor je, naravno, da se oseća lakše nego na početku, što je posledica prestanka bavljenja mučnim temama koje ga opterećuju, a ne sticanjem uvida i rešavanjem problema. To ima za posledicu da pacijenti odlaze kući i za nekoliko dana doživljavaju snažnu potrebu da opet idu kod teraputa da bi doživeli istu vrstu rasterećenja kao i prvi put.

KOGNITIVNI PRISTUP počiva na sticanju uvida o uzrocima i rešavanju problema. Tek kada je pacijent naučio kako da sam rešava svoje probleme terapija je završena. Posle toga počinje grupna psihoterapija.